Nemački ekspresionizam u fimskoj umetnosti IV

Fritz Lang

Rođen je u Beču, godine 1890. Učio je slikarstvo i građevinarstvo. Producer Erich Pommer ga je pozvao  u Nemačku, u Decla-Bioscop. Tamo je pisao scenarije. Onda je počeo da se bavi sa nemačkim mitima i obrađivao iste u monumentalnoj formi.

Njegov možda najlepši film je: Der müde Tod (1921). Radnja ovog filma je delom romantična legenda, a delom bajka. U ovom filmu se pojavljuje i sam smrt, kao biće, koje ima nadprirodnu moć, a kruži među nama, običnim smrtnicima. Glavna poruka filma je da čovek ne može da izbegne svoju sudbinu.

Drugi, možda najpopularniji film, više možemo reći da je „sci-fi” nego „horor”, je Metropolis (1926). Taj film je upravo naučno-fantastični film. Posle snimanja ovog filma Lang je postao jedan od najznačajnijih režisera svoga vremena. Ideju za Metropolis je dobio, kad je dve godine pre snimanja filma stigao u New York, i sa broda video grad, velike zgrade. Njegova supruga, Thea von Harbou, je pisala roman, koji je bio osnova za film a Lang je njene slike iz romana stav io na platno. Harbou i Lang su zajedno radili više od 10 godina. U filmu korišćena rešenja su jopš dugih niza godina značili mere i standart kod naučno-fantastičnih filmova. Na premijeri je film propao, ali danas se smatra ikonom i legendom u istoriji filma.

Die Frau im Mond (1929) – Lang je režirao putovanje za mesec, u 1931 snimao prvu glasni film: „M“ (1931). To je prvi glasni film, u kojem prvi put traga za serijskim ubicem. Peter Kurten je dao ideju za ovaj film. On je u onim godinama bio serijska ubica u Düsseldorfu.

Tonski film je na početku 30tih godina dobio puno kritike: Film je izgubio svoju vrednost, postao osrednji,a to samo zbog pojavljivanja zvuka. Ali u ovom filmu od Langa beše sasvim suprotno: melodija, koju zvižda ubica postaje deo karaktera te osobe, koja je do tada ubio 8 dece. Policija je prihvatila saradnju sa svetom kriminala u cilju da nađe ovu ubicu.

Lang je snimio još jedan film, pre nego što je otišao iz Nemačke: Obnovio svoj omiljenu figuru, Dr. Mabuse, u filmu Das Testament des Dr.Mabuse (1933).

 

Nemački ekspresionizam u fimskoj umetnosti III

Friedrich Wilhelm Murnau

U godini, kada su snimili Caligari, tad je počeo svoju karijeru i jedan od najvećih nemačkih reditelja, Friedrich Wilhelm Murnau. Prvi njegov film je bio Satanas (1919), glavnu ulogu je igrao Conrad Viedt. U ovom filmu su obradili tematiku Goetheovog Fausta.

Godine 1922 Murnau je snimio film Nosferatu (Nosferatu, eine Symphonie des Grauens). Snimljen je na osnovu knjige  „Drakula”. Murnau je želeo da dobije pravo za snimanje filma na osnovu romana, međutim to nikada nije dobio, zato je jednostavno „ukrao” priču, i izmenio imena likova. Taj film je jedan od klasika kinematografije u kojem su upotrijebljeni razni ekspresionistički trikovi. Drugi veliki uspeh za Murnau je bio njegov film Faust (1925). Posle snimanje ovog filma, pozvao ga William Fox za  Ameriku. Murnau je prihvatio tu ponudu. Tamo je snimio još dva filma. Umro je u 1931. Godine u saobraćajnoj nesreći.

Murnauovi filmovi nisu lake za konzumiranje, priča ne napreduje sama od sebe, dešavanja zbivaju lagano, sporo, sa težinom, ako je potrebno i odstojanjem –  a samo onda, kada to sadržaj i izražavanje tako zahtevaju. Murnau je sjajno pronalazio vizuelne efekte. Znao je, kako da naglašava važne momente, kako da prikaže dramatične situacije. Danas već ne možemo dokazati, da li je on inicirao pokretljivu pozornicu, ali njegov stil potpuno kao da je u sintezi sa  pokretljivom pozornicom. Sjajnost Murnaua je u tome, da je umeo postaviti stroge granice, i sa umetničkom samosvesšću je branio svoje filmove od dosade.

On je stvarao najbolje filmske slke u istoriji nemačkog filma, i sigurno nije slučajno, da je on bio prvi, ko je koristio leteću kameru. Murnau je hteo postati identičan sa očima kamere, da on bude ono oko, preko kojeg se gleda film, a i ono oko, kojim virimo iza scene.

 

Nemački ekspresionizam u filmskoj umetnosti II

Robert Wiene

Jedan od prvih njegovih –  a slobodno možemo reći da je i ključni film: Kabinet doktora Kaligarija [Das Kabinett des Dr.Caligari,1919.]. Često se kaže, da ovaj film otvara stil ekspresionizma u Nemačkoj, dok su drugi kritičari mišljenja, da je ovaj film prvi, a i zadnji film ekspresionističkog stila. Scena se dešava u Holstenvalbu, u jednom gradiću na severu Nemačkoj, gde zbiva vašar. Ovde dolazi Dr.Caligari (Werner Krauss) čarobnjak sa svojim proizvodom: Cezarom (Conrad Veidt), mesečar . Noćas, dok grad spava, doktor preko njega vrši svoja zverstva. Film se završava sa duplim pitanjem:  nije jasno, ko je bila ova čudna figura: Da li je to bio sam dr. Caligari,direktor duševne bolnice, ili jedan ludak, ili jedna osoba koja ima oba karaktera?

Osnovna figura filma, poremećena ličnost se pojavljuje još u nekim filmovima.  Dvojnost, koju svi mi imamo u našem karakteru (dobo i zlo) – to je ličnost direktora duševne bolnice,  Caligari, koji je i lud. A Cezar simbolizira nesigurnost, haos i svet bez reda.

Filmsku scenu napravili ekspresioniski majstori, umetnici Hermann Warm i Walter Röhlig, i to veoma dobro. Njima se pridružio i Walter Reimann, koji je pravio maske za taj film. Film traje 71 minuta, snimljen je u filmskom studiju među crtanim rekvizitima. Karakter i uloga reditelja je veoma važna, ali scenarista Carl Mayer, zatim Hermann Warm i Walter Röhlig i Walter Reimann, a isto tako i glumci Hans Twardowski, Lil Dagover, Friedrich Fehér,Conrad Veidt, Werner Krauss su

učinili remek delo. Film je postao uspešan zahvaljujući svojoj đavoljskoj priči (sadržaju), zatim iskrivljenom, nerealnom, crtanom dekoracijom, a i efektima svetlosti i tame. Film je ostvario snažan uticaj na kasnija horor dela i smatra se jednim od prvih horor filmova. Model postavljen u ovom filmu ce biti praćen od strane režisera decenijama kasnije.U dr. Caligariju su mnogi videli jednog nastupajućeg, silnog lidera, koji će Nemačku izvesti iz krize.

Wiene je sledeće godini napravio svoj drugi film Genuine (1920). Podršku za rad dao mu je uspeh njegovog filma  Kabinet doktora Kaligarija. Ali taj film nije bilo uspešan. Wiene nije mogao još jednom da dostigne uspehu, koji je imao film Dr. Caligari. Jedan od njegovih kasnijih filmova, Orlac Hände(1924) bio još jednom dosta  uspešan.

 

Nemački ekspresionizam u filmskoj umetnosti I

Filmplakat

Uvodne reči

Ekspresionizam je prvi samostalan i jedinstven stil u istoriji filmske umetnosti. Počeo je u Nemačkoj, u godinama posle prvog svetskog rata. Prvobitno je ekspresionizam bio muzički, književni, ali najprvenstvenije likovni stil, koji se prijavio kao protivdejstvo naturalizma i impresionizma oko 1910-te godine. Nemačka je izgubila prvi svetski rat, to je  prouzrokovao neku depresiju i iz toga proizlaze neke ideje za slavnu prošlost. Ova osnovna depresija, politička, ekonomska i društvena nesigurnost bila su dobra motivacija za jednu novu, mističku-magičku-kultičku direktivu, koja je imala za cilj da otkrije narodu/gledaocima/čitaocima/posmatraocima unutrašnje sile te motivacije.

Umetničar ekspresionizma je po svojim idealima preoblikovao svet. Objekat prikazivanja je bila sama činjenica izražavanja, želja za prikazivanjem. A to nije bio realan svet, za umetničara ekspresionizma oblik izražavanja je u stalnoj promeni. Nije poštovao pravila, rastavio je uhodane strukture: na taj način je u svom delu preterivao,  nije ulazio u sitnice, a ponekad je i iskrivio realan svet. Ovo preterivanje i izvrtanje je bila osnova za nemačke filmove u dvadesetim godinama dvadesetog veka. Ova dejstva su bila neobični efekti nemačkog filma. Predočavaju nam jedno postojeće-nepostojeće stanje, bolje rečeno međustanje, u kojem dolazi do izražavanja, da je svet u haosu, i da preovladava nesigurnost.

Da bi se ostvarilo taj utisak dekoracija dobija veoma važnu ulogu, koja ne predstavlja ljude i predmete, nego oblike i zakrpe. „Filmovi moraju biti živi crteži” tvrdili su montažeri. Kad gledamo filmsku pozadinu,  gledalacu se čini, da odande hoće neka nevidljiva sila da se izbije.  Ova sila, koja je u stalnoj želji izbijanja je izvor napona i kod gledaocima. Ali znamo, ko, ili šta će da izbije iza montažne senke: naša strepnja zebnja, naš strah od toga, da se otkrije: da li je moguće, da smrt tu kruži među nama? Na pr.:  Der müde Tod (1921). Ovi filmovi volu i ugaone, geometrične kompozicije, a posebno prevelike formate. Važni simbolični elementi su i stepenište. Stepenice izražavaju nadređene, i podređene odnose, zatim vertikalno komponuje prostor. Puno scena se odigrava na ulici. Često vidimo ulice u mraku, i tipično svetliše lampice na zidove.